Ljudska prava - moja prava

 U milionskim brojevima matične knjige rođenih nalazi se i moj broj, broj koji označava mene kao ličnost i kao stanovnika ove države, i zemlje uopšte. Taj broj nije samo oznaka na mojim dokumentima, već i predstavlja moje pravo na život. Pod tim brojem ja živim i postojim, pod njim sam zavedena kao lice koje ima svu pravnu zaštitu, ali i obavezu u društvenoj zajednici. To je broj na koji se pozivam kada nešto želim da ostvarim iz oblasti administracije, prava građana, socijalne zaštite i slično tome. Uopšte rečeno moj matični broj je moj identitet, jedinstven je, nedeljiv, neprenosiv i neuništiv. Kao takav, on govori o meni ko sam, šta sam, odakle sam. I po njemu, uživam sva zakonska i ljudska prava po mestu stanovanja. A prvo i osnovno jeste pravo na život koje sam stekla odmah po rođenju. Onaj ko bi to pokušao da mi oduzme krivično bi odgovorao uz najstrožu kaznu. Upravo zato i postoje zakoni koji su isti, a odnose se na ljudska prava u svrhu bezbednog života i rada. Cilj je da ljudi žive i rade u miru i u ličnoj srećo. Garancija za sve to, ali i obaveza upravo je taj matični broj koji ujedno štiti, ali i poziva svakog čoveka na moralnu i zakonsku odgovornost. Čovek čoveku treba biti čovek i živeti u čovekoljublju jer to je ono što može sačuvati čovečanstvo u celini. To je osnova ljudskih prava, na uzajamnoj ljubavi, pažnji i poštovanju treba graditi i širiti ljudska i lična prava. 

Sva prava čoveka krojio je sam čovek po vlastitoj želji, meri, nahođenju. Od postanka pa do danas bila su mu temelj života, bez njih nije mogao da funkcioniše. Tako je sebi čovek dao osnovno pravo da za svoj rad uživa novčanu naknadnu koja mu pruža normalan život. Dao je sebi i pravo na školovanje, na usavršavanje i razne specijalizacije shodno sposobnostima. Stekao je pravo na svaki vid socijalne i zdravstvene zaštite. 

U moru prava koje je sebi obezbedio timskim radom, jedna borba za jedno pravo oduvek je prisutna na svim prostorima naše zemlje, a to je borba za ljudsku jednakost. Jer, nažalost iako smo u 21. veku nisu svi ljudi jednaki. Pogotovo u multinacionalnim sredinama te podele su veoma izražene i dovode do ratova s mnogo žrtava. A svaki silom ugašen život znači nasilno oduzimanje prava na život. U tom pogledu neophodno je podići svest ljudi da svako mora da živi bez obzira na njegovu boju kože, rase, veroispovesti, on je čovek. U to se moraju uključiti ne samo države, već i druge nevladine organizacije i pristupiti prosvešćivanju ljudi da ne ubijaju i uništavaju jedini druge. Time ništa ne postižu. 

 

U vreme modernih naučnih dostignuća i tehnologije i unapređenju kvaliteta života važno je podići i stepen ljudskih prava na znatno viši nivo. Neophodno je staviti tačku na svaki vid sukoba – ( direktan ili indirektan) jer on i dovodi do eskalacije nasilja. A to isto nasilje sputava čoveka, kao ljudsko biće u ostvarenju osnovnih ljudskih prava. Da bi sve ovo bilo prisutnije u što većoj meri, svuda i na svakom mestu dobro je uključiti sve resurse kojima raspolaže društvo – država. U velikoj meri je bitno da postoji inicijativa i realizacija plana. Ma kakva bila, država i njena politika ljudskih prava, svaki građanin može dati svoj doprinos u tom pogledu. Na primer dovoljno je organizovati javne manifestacije uz odgovarajući propagandni materijal. Nije na odmet organizovati i razne humanitarne akcije u cilju pomoći bolesnih i nemoćnih građana. Lepo je zbrinuti ugrožene s ratnih područja, skloniti slabe od nasilnika i poučiti neuke. Dakle, svi mogu nešto učiniti i dati svoj doprinos na unapređenju ljudskih prava i zapravo ih shvatiti u prvi plan. 

Nije sve stvar države, vlasti, institucija. Mnogo veću moć i efekat imaju pojedinci koji svojom delatnošću utiču na okolinu, a okolina sve to širi na čitavu zajednicu koja motiviše državu da obrati pažnju na sektor ljudskih prava. Treba podsetiti da se država sastoji od pojedinaca koji čine jednu veću celinu, a ta celina donosi zakone i norme koji će pomoći masi ljudi u oblasti njihovih prava. Ta prava su zaista širokog spektra i mogu reći da su danas dosta veća nego što su bila ranije. Nekada je rasna diskriminacija dosta bila izražena, pogotovo u pogledu školovanja. Pripadnici afričkih i azijskih zemalja nisu se mogli školovati, oni su bili u ropstvu od strane svetskih velesila. Danas je to prošlost, oni su zastupljeni u svetu nauke, muzike, sporta, kulture, nezavisno za versku i nacionalnu pripadnost, što je veliki napred svetskog poretka. Ništa manje nisu bile diskriminisane ni žene koje su bile u vazalnom položaju i od strane društva i svojih porodica. Nisu imale pravo glasa, ni pravo školovanja, a sada su one istaknuti političari, naučnici, umetnici. I one su deo ljudske populacije i uživaju ista prava kao i sav muški rod. 

Isto tako zavaljujući Unicefoj konvenciji prava deteta su podignuta na najveći mogući nivo. Tako na primer, deca ne mogu biti radna snaga, imaju pravo na obrazovanje koje im se ne sme uskratiti, zakonom su zaštićena od fizičkog kažnjavanja i svakog vida maltretiranja. Pogotovo je strogo zabranjeno sklapanje maloletničkih brakova na koje su deca prisiljena, kao i na prostituciju, krađu…

 Takođe, veliku zaslugu u širenju ljudskih prava kao i podsticaj države i društva da ih neguje imaju mediji.

 

 Moglo bi se reći da imaju vodeću ulogu u tome, jer njih glas se daleko čuje, a sliku koju šalju je još dalja i upečatljiva je. Oni sve više ukazuju na život ljudi kroz svoje kritike, protestne note, primedbe, ali i reči hvale za svako dobro koje je nekome spasilo život i donelo radost i sreću. 

Tu su mediji da oštro osude i protivureče nekim lošim normama koje ugrožavaju građane. Ali, tu su i da podsete i pruže ruku podrške onda kada je država rame uz rame sa svojim narodom. Jednom rečju, mediji postoje u službi čoveka, i radi njegovih prava. Oni su naši prozori u svet, naši pozivari da ustanemo i čujemo glas naroda, ali i vapaj pojedinaca i naravno odmah pomognemo onoliko koliko to možemo. 

Sva ta pomoć ogleda se, kako materijalno tako i pshološki što je ponekad i važnije. Jer, dobar savet i reč utehe dati u pravo vreme mogu biti ključno rešenje najtežeg problema. To je pravo građanam i ne samo pravo, već i obaveza koju svi mi imamo i koju ne smemo zaobići, već je bez pogovora ispuniti. 

Ja lično, kao član učeničkog parlamenta posebno uzimam učešće u radu na polju sprečavanja vršnjčkog nasilja, maloletničke delikvancije, humanitarne pomoći i raznih tribina i promocija vezanih za ljudska prava. I škola, kao obrazovna institucija važan je stepenik do oblikovanja ljudskih prava.

 Naučeni u školi, mi smo nosioci budućnosti i krojači naših prava. I mi ćemo pred licem pravde snositi odgovornost za svoje i dobre i loše postupke. Zato je škola ključna za foriniranje ljudskih prava. U njoj možemo biti dobri, prosečni, najbolji učenici, ali lepo bi bilo da iz nje izađemo kao najbolje osobe, kao karakterne ličnosti visokih moralnih načela, pune poštovanja i razumevanja. Samo takvi možemo biti čvrsta karika u društvenim i privrednim sferama života. A one predstvaljaju bitnu stavku čoveka koji se bavi njima, jer od njih i živi i u njima se bori za što bolji lični status. Što je veća sloboda prava prisutna ljudi su kreativniji u svom radu i dostignuća su mnogo veća.

 Ništa nije vrednije i značajnije od slobode prava čoveka, tada čovek može sebe da predstavi u najboljem svetlu.  ,, Ni ptica u kavezu ne peva” – ni čovek pod stegama i pritiskom ne radi i ne stvara. 

Kako je lepo videti kulturno i istorijsko nasleđe koje imamo, kako je imperijsko čuti šta su nam za sobom ostavili borci boreći se da nam sačuvaju nešto za nas – mir, slobodu, zemlju. To nam je dovoljan primer i putokaz kuda da idemo ako želimo da ojačamo temelj ljudskih prava i sloboda. Upravo ta istorija opominje nas, nove naraštaje da nam se neki njeni delovi ne ponove, jer neće valjati za naše potomke. Na nama je da nastavimo gde su stali, da dovršimo što su započeli, ali i da ispravimo gde su pogrešili, jer normalno je da ko radi taj i greši. Nemamo razloga da im sudimo jer su nam izvojevali slobodu da sačuvavši našu zemlju i naš identitet. U to ime moramo gajiti taj slobodarski duh kako prema drugim narodima i državama, tako i međusobno, tako da ne ugrozimo ničija prava i slobodu kao i teritorijalnu pripadnost. Smao takvi ljudi i takvo okruženje mogu inati sveopšti prosperitet i društveni rast. A to je bitno za ekonosmki, privredni, kulturni, politički i napredak svake vrste. 

 

Moć jedne države leži u pravima njenih građana. Kako i koliko su građani uvaženi žitelji vidi se po njihovim aktivnostima koje su im dopuštene, po broju nevladinih organizacija, socijalnim davanjima, raznim subvencijama i pomoć ima kao i novčanim naknadama i beneficijama za njihov posao. To su strateška pitanja po kojima država mora biti fleksibilna i kategorična. U suprotnom preti joj opasnost od pobune i rušenja. Iz tih razloga, najbolji državni sistem je onaj koji podstiče one organizacije koje se bave ljudskim pravima. 

Što se mene tiče ja lično mislim da naša zemlja ima priličan broj takvih organizacija i udruženja koja punu pažnju pridaju narodnim manjinama, negujući i njihove običaje i praznike. I na taj način se oni osećaju ugodno na našim prostorima slušajući zvuke pesama iz svog rodnog kraja i gledajući emisije na televiziji, emitovane na njihovom jeziku. Tu su naravno i sportske manifestacije, muzički događaji i književne večeri. Njima to služi na radost, a nama saznanje više i tako funkcionišemo sva svim normalno. Jer ni u bašti ne cveta jedno cveće, već je šarenoliko i tako zanimljivo. I na grani drveta ne pevaju samo slavuji, već i druge ptice, i opet žive u nekom skladu. I vode obiluju mnogim vrstama riba, rakova, školjki pa svi opstaju na svoji način ne istrebivši jedni druge. Sve je to priroda regulisala dajući čitavom živom svetu pravo na život. A u taj svet i mi spadamo. I to pravo nam je dato na korišćenje, ali ne i zloupotrebu i ugrožavanje ostalih živih bića pa i samih ljudi.

Sam po sebi nameće se zaključak da nam je priroda i dala pravo na život svojim nepisanim zakonima na osnovu kojih smo mi sačinili zakonike nalik onim njenima. Na to nas upućuju i književnici i pesnici, i muzičari i slikari koji u svojim delima govore o ljudskim pravima. Svi oni opisuju beskrajnu lepotu života i svrhu postojanja, ali i težinu beznađa izazvanu ropstvom, mučenjem, ugnjetavanjem. Niko nikada nije ugušio glas naroda koji je pod okriljem revolucije tražio svoja prava. Borio i izborio, tražio i dobio, izgubio i vratio slobodu i mir, a samim tim i osnovna ljudska prava, jedan čovek, jedan narod u svakom delu sveta je uspeo u tome. Čovek je čoveku mnogo zla naneo o čemu svedoče brojni ratovi vođeni zarad ljudskih prava. I svi su bili protiv okupatora i završavali se u korist ugnjetenih kojima je vraćena sloboda. Ti zapisi iz bliže i dalje istorije sa svih krajeva sveta služe kao podsetnik da se nikad ne zaboravi i nikom ne ponovi. 

Dovoljno sam odrasla da kao pripadnik mlade generacije znam šta hoću i šta želim. Kao takva sebi sam već sada zacrtala jasne ciljeve u životu. I svi oni s obzirom na to koju školu pohađam su u direktnoj vezi sa pravima čoveka. Kao sledbenik novog svetskog poretka neumorno stremim ka modernim sistemima upravljanja društvom i državom. Pri tome stavljam važnost na poslovnu politiku u kojoj pravo učešća imaju svi članovi radne organizacije. U zavisnosti od njegovih stepena stručnog obrazovanja oni obavljaju razne aktivnosti u kreiranju poslovnih zadataka kao i njihovih izvršenja. Uz dužno poštovanje svih članova neophodno je uvažiti sve predloge, pohvale, ali i primedbe kako bi rad bio uspešniji i efikasniji. 

Upravo ovako funkcionišu naše školske radionice i praktična obuka poslovnih administratora čija strategija rada se i zasniva na punopravnoj aktivnosti svih zaposlenih. 

Pravni sistem ispisuje slovo pravde za ljude i kroji njihova prava. U ovo savremeno doba kada su granice životnog standarda pomerene i ljudska prava su podignuta na viši nivo.

 Svaki vid nasilja strogo se sankcioniše i to je ono što donosi olakšanje masi ljudi. I služenje vojnog roka u većini zemalja je dobrovoljno i ne spada u obavezu, što je veliki pomak u slobodi građanskih prava. To je dobra stvar za narode čija veroispovest ne odobrava nošenje bilo kakvog oružja. Lepo je videti i čuti da je i društveno – koristan rad i radne akcije na dobrovoljnoj bazi. Ljude više silom ne odvede na prinudan rad pod prisilom i pretnjom. 

 

Najveći uspeh u poboljšanju ljudskih prava jesu prava lica na izdržavanju zatvorskih kazni. Osuđenici zatvorske dane provode u boljim uslovim i nisu izloženi fizičkim mučenjima kao ranijih godina. Ma šta učinilo šta će im veća kazna od zatvora i oduzete slobode. Život iza rešetaka u par kvadrata je dovoljno cena za protivzakonito delo koje su učinili. I oni su ljudi, nekima od njih treba pružiti šansu da isprave svoju grešku i krenu novim putem ako je to već moguće.

 

Samo civilizovano društvo koje svakom čoveku pruža da misli, govori, radi, želi na slobodan način, može uvek napredovati. Impresivno je gledati modernu zemlju koja gradi mostove, puteve, pruge, škole, bolnice, pozorišta, stadione, muzeje. Ali još jača je slika kad su na svim tim mestima prisutni slobodni i srećni ljudi, prepuni života i neke unutrašnje sreće.

Najveći utisak ostavljaju zadovoljna lica mladih ljudi prepunih optimizma i vere u bolje sutra. Glavni razlog tome jesu široka prava koja imaju u svom životu i radu. Jedino tako mladi mogu stvoriti društvo bez nasilja i korupcija sa svim obeležjima pune robne ravnopravnosti i jednakosti. Ovo govorim jer ovako nešto još uvek nije zaživelo u ovim zemljama sveta. Ali se nadam i verujem da hoće, jer talas borbe čoveka za svoja prava je prenosiv i brzo se širi tako da će svi jednom biti zauvek slobodni i živeti u miru. 

 

Ma koliko ovaj svet bio savršen i moderan pitanje ljudskih prava će uvek biti delimično rešeno. I to je dobro, tako će ljudi proširiti svoja prava i umnogome smanjiti ograničenja koja štete svima u celini. Sloboda je bitna u pogledu rada, stvaralaštva, kretanja, dobročiniteljstva i humanog rada. Sva ostala prava mogu biti stavljena pod znakom pitanja i razmatrana na višem ili nižem nivou. Kako god bilo ja ću se truditi da svojim načinom života ne povredim i urušim bilo čija prava. 

                                                                         Milivojević Miljana

Milivojević Miljana